Žene u Vojsci i Policiji: Sposobnosti, Izazovi i Budućnost Profesije

Pitanje prisustva i uloge žena u vojsci i policiji jedna je od onih tema koja neprestano izaziva žestoke debate, često zasnovane više na predrasudama i emotivnim reakcijama nego na činjenicama i realnim potrebama ovih institucija. Dok jedni vide ženu u uniformi kao logičan korak ka potpunoj ravnopravnosti i iskorišćavanju svih ljudskih resursa, drugi uporno tvrde da su ovo profesije isključivo za muškarce, pozivajući se na biološke razlike u fizičkoj snazi. Međutim, da li je suština moderne vojske i policije zaista samo u fizičkoj konfrontaciji "prsa u prsa"?

Policija: Mnogo više od tuče na tribinama

Kada se pomene žena u policiji, mnogima prva asocijacija bude nemogućnost suočavanja sa nasilnim izgrednicima na fudbalskim stadionima. Istina je da postoje policijske intervencije koje podrazumevaju direktan fizički kontakt, tuču. Derbi je odličan primer: rade palje, baklje, odvaljuju se stolice, krvave glave na sve strane. U takvim situacijama, snaga i fizička masa su nesporne prednosti. I žene u policiji ima dosta, zadovoljile su kriterijume, prošle obuku, znaju borilačke zahvate, fizički su spremne da trče, penju se, plivaju, znaju da pucaju. Ali opet ih, s razlogom, ne šalju među razjarenu masu koja ne gleda kuda i kako udara.

Međutim, fora u vojsci i policiji je u ulogama i korišćenju datih sposobnosti. Da li je zaista pametno, ili čak "retardirano", kao što neki kažu, poslati ženu od 60 kilograma da se fizički obračunava sa huliganima? Verovatno ne. Ali ta ista žena može da radi drugi posao: da pretresa, da, ako je veća faca, rukovodi timom koji je na stadionu, da bude u konjici ispred stadiona. Žene mogu da budu izvanredne saobraćajne policajke, dobre inspektorke, čuvarke u ženskom zatvoru. Nije policija samo tuča na tribinama. To je samo jedan, iako izražen, segment njenog delovanja.

Policija je složen sistem gde je potreban širok spektar talenata. Onaj ko je kadar i sklon nečemu, treba da bude iskorišćen za to. Neće se neka briljantna inspektorka koja je "tabadžija" od 100 kg staviti da bude saobraćajna pandurka ili da "lomi konju kičmu". Ona može na tribine. A one sklone ili talentovane za druga zanimanja u policiji treba da rade upravo to. Njihov rad nije zanemarljiv, niti manje važan.

Vojska: "Vojni" je često samo pridev

Slična logika važi i za vojsku, samo na još širem planu. Koliko će vojska imati uspeha zavisi i od onih koji komanduju i vode operacije. Neko je ovde spomenuo Bitku na Košarama i složio se da možda nije bilo drugog načina, ali je bilo suludo slati na granicu regrute, klince koji su u tom času služili vojni rok, naročito u kompleksnim prirodnim uslovima i uz prisustvo profesionalne neprijateljske vojske. Tu se najbolje mogu snaći iskusni vojnici. Ne treba svakoga slati svuda, i to je sasvim u redu - nebitno da li se radi o ženama ili muškarcima. Nisu ni svi muškarci spremni i sposobni za svaku akciju.

Ključno je shvatiti da vojska nije homogena masa ljudi koji samo trče sa puškama. Za mene je vojni pilot, pre svega, pilot. Vojni inženjer je pre svega inženjer. Vojni lekar je pre svega lekar. "Vojni" je tu samo pridev. Kada je reč o klasičnom vojnistvu, gde ulogu igra fizička snaga i izdržljivost u rovovima, žene imaju manje da traže - kome se sviđa, kome se ne sviđa, ali tako je. Međutim, u direktnom sukobu, žene često igraju potporne uloge, što ne umanjuje njihov značaj. Na kraju krajeva, malo li se od žena očekuje? Samo im još vojna obaveza fali.

I ne, vojna doktorka i "obična" doktorka nisu isto. Razlika je velika jer običan lekar prosto ne može u ekstremnim uslovima da da maksimum. Studenti VMA imaju predmete poput adaptacije na ekstremne uslove, medicine vanrednih događaja, zbrinjavanja u uslovima katastrofe. To nikako ne znači da lekar nije u suštini lekar, već da je dodatno specijalizovan za specifične, stresne okolnosti.

Kriterijumi i "Rmpalije": Opasnost od generalizacije

Jedan od najčešćih argumenata protivnika je da se u vojsku ili policiju zapošljavaju "rmpalije" jer one pokrivaju sve poslove. Međutim, ta ideja da svaki rmpalija može da radi svaki posao u vojsci je pogubna. Rmpalije obično nisu svestrani supermeni. Pogubno je zapošljavati samo njih "pošto-poto", jer vojsci i policiji ne treba samo valjanje klada. Može da se kaže da većina žena nije za "tabadžijske" poslove, to je tačna izjava. Ali svakako će se naći neka koja jeste.

Problem nastaje kada se svodi celokupna vojska i policija samo na tu fizičku konfrontaciju. To je izvrtanje stvarnosti, bilo usled neznanja, bilo usled namere da se diskredituje jedna polovina populacije. Kada se navedu drugi poslovi - vojna pilotkinja, saobraćajna policajka, čuvarka - neki to odmah okvalifikuju kao da "to svaki rmpalija može" ili se to "ni ne računa". A to nije istina. U vojskama i policijama širom sveta uspešno rade žene, a govorenjem da to "nije za njih" pljuje se i na njih i na herojke poginule u ratovima.

Što se kriterijuma tiče, normalno je da postoje različiti testovi za muškarce i žene u nekim segmentima, kao što to postoji i u sportu. Cilj nije da se žene "povlašćuju", već da se postave realni, ali zahtevni standardi koji procenjuju sposobnost za obavljanje određenog posla. Nije realno očekivati od svih da podignu istu težinu, ali je realno očekivati od svih da istrče određenu dužinu sa opremom u zadatom vremenu, ako je to deo posla. Nisu jednaki testovi, ali su jednako zahtevni u kontekstu polnih razlika.

Motivacija i kultura: Šta žene zapravo traže?

Tu dolazimo do još jednog osetljivog pitanja: motivacije. Kritičari često tvrde da žene idu u vojsku da bi "se dobro udale" ili da bi "obukle uniformu i slikale se". Naravno, takvih ima, kao što ima i muškaraca koji odlaze u vojsku iz istih površnih razloga - sigurnost posla, beneficije, status. Međutim, generalizovati na osnovu manjine je krajnje nepravedno.

Postoje žene kojima je vojni ili policijski poziv prava strast. One su fizički spremne, psihički otporne, vole disciplinu, hijerarhiju i osećaj dužnosti prema zajednici. Njihov rad je od izuzetnog značaja. Da li je neženstveno nositi uniformu? To je subjektivno. Mnoge žene na poslu rade svoj posao u uniformi, a van njega su potpuno "ženstvene". Profesija ne određuje ličnost u celini.

Štaviše, dolazak žena u tradicionalno muške sredine često unosi i pozitivne promene. Muškarci postaju uredniji, pažljiviji, a atmosfera postaje profesionalnija. Naravno, tu postoje i izazovi - nepoštovanje, mobing, pa čak i nezainteresovanost pojedinih žena za posao. Ali to su problemi koje treba rešavati kroz bolju selekciju, obuku i strogu disciplinu, a ne kroz isključivanje celog pola.

Ratovanje budućnosti: Snaga uma nad snagom mišića

Na kraju, moramo se zapitati kakva je budućnost ratovanja i održavanja reda. U 21. veku, sve više se ratuje "na dugme" - dronovima, cyber napadima, preciznim raketama. Velike sile će se tako međusobno napadati. Fizička snaga i izdržljivost i dalje su važni u određenim scenarijima (kao što su gerilska dejstva ili kontrola mase), ali nisu više apsolutni i jedini kraljevi bitke.

Modernoj vojsci su preko potrebni stručnjaci: inženjeri, programeri, analitičari, logističari, piloti, doktori. U svim tim oblastima žene mogu da budu izvanredne, čak i bolje od muškaraca. Odbijati da se iskoriste ovi ljudski resursi znači ići protiv sopstvenih interesa. Vojska koja ima samo "rmpalije" a nema dovoljno pametnih glava za upravljanje modernom tehnologijom, osuđena je na propast.

Zaključak: Mesto za sposobne, bez obzira na pol

Dakle, da li su žene za vojsku i policiju? Odgovor je složen, ali jasan: jeste, one koje to zaista žele i koje ispunjavaju kriterijume za određeni posao. Ne treba primati žene (ili muškarce) samo da bi se ispunile kvote "ravnopravnosti". Treba primati one koji su sposobni, motivisani i koji će doprineti celini.

Ne možemo celokupnu vojsku i policiju svesti na fizičku borbu, niti možemo poređati najbolju ženu sa najboljim muškarcem u toj oblasti i na osnovu toga donositi zaključke o celom polu. Radi se o tome da svako, prema svojim sposobnostima, doprinese odbrani i bezbednosti svoje zemlje. Žene su to kroz istoriju više puta dokazale - od Milunke Savić do savremenih pilotkinja i komandantki.

Umesto besmislenih rasprava i omalovažavanja, trebalo bi raditi na stvaranju sistema u kojem će svaki pojedinac, muškarac ili žena, moći da da svoj maksimum na poziciji koja najbolje odgovara njegovim ili njenim sposobnostima. Tek tada ćemo imati zaista efikasnu i moderne snage bezbednosti. A to je nešto od čega svi imamo korist.